Psihoterapija u fotelji- Tatjana Atanasković

Nedavno sam počela da dajem klijentima, za koje posumnjam da su hipersenzitivni, upitnik o hipersenzitivnosti. Do sada su se svi kojima sam dala pokazalo da jesu u toj kategoriji što je svakako više od 20% mojih klijenata.  Na superviziji sam saznala (što je i bilo logično ali eto, nije mi palo na pamet) da zapravo hipersenzitivne osobe češće i dolaze na psihoterapiju jer subjektivno imaju drugačiji doživljaj sveta i više poteškoća da se snađu i adaptiraju u njemu. Skloniji su anksoiznosti, preteranoj brizi, empatiji zbog koje prelaze svoje granice i stresu sa kojim ne znaju šta će a svi im govore da preteruju i da to nije ništa. I onda kada dođu do saznanja da je u pitanju nešto što je biološki dato i da protiv toga ne mogu ništa, to olakšanje je toliko lekovito da nas ponese nekoliko meseci u napred sa terapijskim procesom.  Kada znate šta vam je, ona ćete lako rešiti kako ćete dalje. Ne mogu reći da sam oduševljena hipersenzitivnošću. Kao neko ko je i sam takav, vrlo dobro znam ko

Znači tu smo. Ostala si sama sa detetom ili decom, planski ili ne- sad si tu. Ne brini, nisi sama ni jedina. Neću ti pričati sada o tome koje su sve prednosti, svaka žena nađe svoje ali one su individualnije od poteškoća (znamo svi onaj citat s početka Ane Karenjine), poteškoća je na svakom koraku.  Ne pričam ovo samo teoretski kao psihoterapeut i socijalni radnik, pričam iz šesnaestogodišnjeg iskustva samohranog roteljstva. Još malo pa ću sebe potapšati po ramenu i reći “bravo, izvela si jedno biće na put”. Ako si   mislila da je tu kraj- treći čin tvog života tek tad počinje… Jedna od prvih stvari sa kojom teba da se pozdraviš u koliko do sada nisi je perfekcionizam. Ovo je važno zbog tvog mentalnog zdravlja. Ako budeš veći deo vremena ili čak samo jedan deo vremena frustrirana zato što stvari oko tebe nisu po tvojim strogim aršinima nećeš daleko stići. Samohrano roditeljstvo naspram roditeljstva kada ste u braku deluje da duže traje, izazovi deluju veći, zahteva više energije, živ

Među različitim nezadovoljstvima zbog kojih se klijenti javljaju na psihoterapiju, kilogrami su na visokom mestu. Uglavnom je u pitanju neki višak- tri, deset ili petnaest kilograma koje osoba želi da skine. Dijete tj izgladnjivanje ne radi dovoljno posao, vežbanje ide teško ako ste teški sami sebi i ako nemate naviku i na koju god stranu da pogledate deluje nemoguće. Kada smo na nekoj vrsti dijete (čak i kada se ne izgladnjujemo) to znači da smo na nekom posebnom režimu ishrane koji se razlikuje značajno od našeg. Da nije tako, neko bi samo izbacio slatkiše posle ručka (ne i nakon drugih obroka) i to onda baš i nije mnogo drugačiji režim. Navike u ishrani smo stekli u prvoj godini života i čak i ako smo je vremenom svesno promenili za svaku promenu navike potrebno je vreme.  Psiholozi se slažu da je oko 40 dana potrebno da se ustali neka nova navika. To je pod uslovom da ne treba da se rešimo neke stare jer tada se vreme produžava. Znači prvi korak – promena ishrane je proces dug mi