Psihoterapija u fotelji- Tatjana Atanasković

U moru tekstova koji svakog maja i juna izlaze po novinama i društvenim mrežama naišla sam na silne savete, komentare i roditelja i stručnjaka- retko da su bili i jedno i drugo. Ono što sam čitala svodilo se manje više na to da detetu uspeh u životu ne zavisi od toga da li će ići u gimnaziju ili ekonomsku ili medicinsku školu... Ako posmatramo gradivo koje će učiti apsolutno se slažem ali tu se i svo moje slaganje završava. Kod odabira srednje škole najmanje je važno gradivo koje dete uči. Ono o čemu niko ne piše a o čemu neki roditelji razmišljaju su dve velike teme- pritisak (uz moguće sagorevanje deteta tokom ili nakon srednje škole) i boravak 4 godine u društvu koje nije dobro za dete. Da krenem redom. Radim kao socijalni radnik pre podne, a posle podne sam psihoterapeut u jednom Novosadskom savetovalištu, radila sam mladim ljudi uzrasta od 15. do 19. godina ali i njihovim roditeljima. Sagorevanje još u srednjoj školi poznata nam je tema na psihoterapiji. Deca često ne

Na prvoj godini fakulteta odlučila sam da ću čim mi studije dozvole upisati edukaciju iz nekog psihoterapijskog modaliteta i postati i psihoterapeut. Na drugoj godini fakulteta odlučila sam ću postati mama i da hoću da radim u nekom savetovalištu u jednom trenutku svoje karijere. Tada su te dve odluke delovale dijametralno suprotne, ali su me dovele ovde gde sam sada. Uz sve ambiciozne planove moj put nije išao tim tempom kojim sam se nadala. Fakultet sam završila sa malim produženjem i odmah počela da radim, za mene posao iz snova (to mislim i posle više od deset godina rada). Bez obzira što sam ispunila uslov za savetnika Transakcione analize još pre osam godina, kao terapeut sam stajala u mestu (po svojim standardima,mada realno baš i nije bilo tako). O ispunjenju želje da radim u savetovalištu mogla sam samo da fantaziram jer iako mi moj prepodnevni posao podrazumeva timski rad, pomaganje ljudima, bliske ljudske odnose kakve sam želela to je drugačija vrsta posla i deo mene se po

“On me vara! Gotovo je!” rekla je moja klijentkinja istog momenta kada je ušla u prostoriju. Bila je besna i trebalo nam je desetak minuta razgovora kako bi došle do toga šta se zapravo desilo. U ovakvim situacijama klijentima je potrebna podrška, neko ko će stati na njihovu stranu ali u isto vreme ostaviti prostor da ako se predomisle po pitanju partnera nemaju problem da vam to sledeće nedelje ili meseca kažu. Ispostavilo se u ovom konkretnom slučaju da momak u službenim prepiskama sa koleginicom koristi emotikone koji se smeškaju i/ili namiguju, kolutaju očima i slično, znači bez slanja poljubaca. Klijentkinja je naišla na otvoren mail na ekranu i zaključila da se nešto posebno dešava između njenog momka i njegove koleginice. Kako momak nije bio kod kuće kada je to videla, on još uvek ne zna da je ona povređena i kako se oseća. Tokom tih sat vremena trebale smo da prođemo puno pitanja (jer partnerski odnosi nisu ono zbog čega smo se viđale) i prvo pitanje o prevari je svakako “šta

U poslednje vreme sam se kao terapeut najviše susrela sa tugovanjem nakon smrti bliske osobe.   Okolina je u skladu sa našim mentalitetom posle nekoliko nedelja mojim klijentima upućivala poruke poput “trgni se sad”, “prošlo je puno vremena”, “ajde molim te pre šest meseci je umro”, “bilo joj je vreme, zašto si sad tužan” , “nije se mučio, zar ti to nije dovoljno” , “nemoj sad da plačeš,neko će te videti”….. Iz najbolje namere (a put do pakla je popločan dobrim namerama), klijenti su dobijali poruke zbog kojih ne da se nisu osećali bolje već su se dodatno osećali loše jer im je rečeno da njihova osećanja nisu ok. Sva osećanja su OK.   Čak i kada drugima deluje da ste oko nečeg previše tužni/ srećni/ zabrinuti/ ljuti… Vaša osećanja su proizvod vaših vrednosti i vašeg doživljaja stvarnosti a i jedno i drugo je vrlo individualno. Šta to u praksi znači? U koliko izgubimo nekog člana porodice, nismo svi bili jednako bliski sa njim. U odnosu na to koliko nam je ta osoba značila, kako sm

Ocenjivanje počinje za neke i pre rođenja (kada sa najnovijim ultrazvuk aparatima lekar preglada plod u stomaku i procenjuje kako nareduje spram toga koja nedelja trudnoće je u pitanju). Na rođenju nas ocene APGAR skor testom, pa posle pet minuta ponovo dobijemo ocenu. Na izlasku iz porodilišta nas opet mere i tako u prvim mesecima života svaki čas nas neko procenjuje Koliko dobro naporedujemo. Onda krenemo u vrtić pa u školu gde se osim našeg znanja ocenjuje i ponašanje (vladanje) a paralelno pedijatri procenjuju naš telesni razvoj. Sa psiholozima se srećemo u glavnom da bi procenili da li smo dovoljno zreli. U prve dve decenije života (a oni koji odu na fakultet i duže) dobijemo toliko ocena i procena da nije ni čudo što u odraslom dobu kada se ocenjivanje završi (ili bar značajno smanji) mi nastavimo da poredimo sebe sa drugima. To je jedini model koji poznajemo. Na psihoterapiju dolaze i uspešni mladi ljudi koji počinju da se preispituju u nekim godinama, zbog čega nemaju nešto

U poslednjih godinu dana nekoliko mojih prijateljica prolaze kroz razvod braka, neke su se razvele, neke su rastavljene sa podnetim ili ne podnetim tužbama, neke pregovaraju sa muževima oko toga “kada, kako…”. Ono što me je rastužilo je da kao što pre 16 godina ja nisam znala neke stvari ne znaju ni one sada. Nije mi bilo jasno kako to da nisam podelila svoje iskustvo sa njima. Mozgala sam prvo o tome zašto mi je to promaklo i prvi odgovor je bio : “bila je uz mene kada sam ja prolazila kroz to- kako nije znala”. Način na koji percipiramo svet oko nas je individualan tako da je normalno da nešto kroz čega sam ja relativno davno prolazila, moje drugarice koje su tada bile jako mlade nisu mogle da zapamte i lageruju informacije u folder “ako ikada zatreba tuđe iskustvo”. Druga stvar koja mi je pala na pamet da je bilo i drugih ljudi u njihovom okruženju koji su imali slično iskustvo kao ja pa ga jednako nisu podelili sa njima. Prebacivanje ogdovornosti je nešto što lako radimo kada n

Psihoterapija i savetovanje pored toga što su sve popularniji i sve prisutniji i dalje sa sobom nose mnogo predrasuda. Kako bi sa manjim strahom ušli u terapijski proces ili se odlučili za njega ovde ću pisati o nekoliko najčešćih predrasuda koje ljudi imaju o psihoterapiji: “Psihoterapeut će vam dati lekove.” – Ne, psihoterapeuti nisu psihijatri (iako ima psihijatara koji su psihoterapeuti). Psihijatri su lekari koji su završili osnovne studije a potom i specijalizaciju iz psihijatrije i obučeni su da lekovima leče osobe koje imaju medicinske probleme (bolesti). Najveći deo psihijatrijskog pregleda jeste razgovor (za razliku od pulmologa na primer) i to je ono što ljude često zbunjuje.   “Psihoterapeut će vam zadavati gomilu testova i pisati izveštaj o tome kakvi ste vi.” - Testiranje obično zadaju psiholozi (s tim da psihoterapeuti takođe koriste neke upitnike). Psiholozi su završili osnovne ili master studije psihologije i u okviru studija upoznali su se sa mnogim psiho

Ne živimo u manje stresnom ili više stresnom svetu nego što je bio svet pre sto ili dvestotine godina. Živimo u drugačijem svetu. Životna iskustva od detinjstva do danas nekada su mnogo drugačija od onih koje su imali naši prijatelji ili roditelji. Zbog velikih individualnih razlika oni nam nisu uvek dovoljna podrška, na razumeju nas ili nam prosto ne mogu pomoći da rešimo neki problem. Savetovanje i psihoterapija nije smišljena tako da vam nameće rešenja i kaže šta treba da radite. To je odnos sa terapeutom (stručnjakom koji se školovao za to) koji je tu da vam u prijateljskoj atmosferi pomogne da poboljšate svoj život, da bude napristrasan u tome, podržavajući i ne osuđujući. Volim da kažem klijentima kako je u tom procesu 50% njihovog truda i 50% mog. Ako moj angažman izostane , osećaće se kao da su razgovarali sa foteljom, a ako oni nšta ne čine ka promeni, ja ću se jednako osećati. Neki ljudi pogrešno doživljavaju da su psihoterapeuti “zamena za prijatelje” što nije slu

Ovo je postala tako popularna floskula da mi se često od nje diže kosa na glavi. Razlog zbog čega prvenstveno negativno reagujem na nju je što se sve više upotrebaljava u različitim časopisima, knjigama za samopomć i popularnoj psihologiji. Kao terapeut trebalo bi da podržim ovakvu ideju, ne samo zato što ona usmerava ljude da se više bave sobom već i zbog toga što je to nešto na čega (drugačijim metodama) upućujem svoje klijente. U čemu je onda štos? Kako smo zakoračili u XXI vek postao je imperative da se sve više “ulaže u sebe”, na različite načine, od spoljašnjeg izgleda (oblačenja, frizure, šminke, noktiju do filera, botoksa i ostalih veštačkih “upgrade-ovanja”), preko stila života, ishrane, novih tehnologija,   povezivanja sa značajnim ljudima pa sve do čitanja i edukacija. Kao ideja ne zvuči loše, imamo mogućnosti da napredujemo tokom čitavog života što je za ljudska bića odlična stvar. Ono što je u našoj zemlji problematično nije dostupnost svih ovih ulaganja (mada nemam