Šta vam nisu rekli o razvodu

U poslednjih godinu dana nekoliko mojih prijateljica prolaze kroz razvod braka, neke su se razvele, neke su rastavljene sa podnetim ili ne podnetim tužbama, neke pregovaraju sa muževima oko toga “kada, kako…”. Ono što me je rastužilo je da kao što pre 16 godina ja nisam znala neke stvari ne znaju ni one sada. Nije mi bilo jasno kako to da nisam podelila svoje iskustvo sa njima. Mozgala sam prvo o tome zašto mi je to promaklo i prvi odgovor je bio : “bila je uz mene kada sam ja prolazila kroz to- kako nije znala”. Način na koji percipiramo svet oko nas je individualan tako da je normalno da nešto kroz čega sam ja relativno davno prolazila, moje drugarice koje su tada bile jako mlade nisu mogle da zapamte i lageruju informacije u folder “ako ikada zatreba tuđe iskustvo”. Druga stvar koja mi je pala na pamet da je bilo i drugih ljudi u njihovom okruženju koji su imali slično iskustvo kao ja pa ga jednako nisu podelili sa njima. Prebacivanje ogdovornosti je nešto što lako radimo kada nam je tema neprijatna. Poput kažnjavanja dece- lakše je da drugi roditelj bude taj koji će reći “ne možeš”. Poslednji zaključak mi se ipak učinio kao najvažnijim- dok neko dođe do toga da odluči da je rastava najbolja stvar za njega/nju osoba je već toliko puta bila povređena i toliko puta se preispitivala, davala šanse i ljutila se na sebe da ako bi joj rekli “znaš čeka te još patnje i još preispitivanja i administrativnih zavrzlama i podela prijatelja….” Teško da bi iko rekao “oh, da, znam, spremna sam na još jednu tešku godinu”.

Kada sam tu promenjivu ubacila u  jednačinu bilo mi je malo lakše- nisam se bar toliko ljutila ne sabe kako ih nisam “pripremila” bar teoretski. Nije mi namera da ikoga odgovaram od razvoda braka, svako je odgovoran za to kako živi i verujem da najbolje radi što ume. Ideja mi je da podelim svoje iskustvo, tuđe i profesionalno iskustvo sa onima koji prolaze kroz razvod ili poznaju nekog ko prolazi kroz razvod. Neretko ćete naići na nedovoljno razumevenja ako ste u ovom procesu. Dok neko odluči da se rastane okolina je često upućena u previranja i vaganja koja su dovela do tog momenta i onda kada vam je još uvek potreban podrška, reći će “dobro sad ste se razveli sad je valjda gotovo”. Nije gotovo. Sa razlikom da li je u braku bilo ili nije dece period posle razvoda je težak i komplikovan.

Odjednom spavate sami u krevetu. Kada se prvo raziđete to može prvih meseci biti olakšanje, ceo bračni krevet je vaš, svi jastuci, jorgani, obe strane…. Ali prazan krevet zanači i da je to od sada pa na dalje iskuljučivo vaša odgovornost. Kako za promenu posteljine, tako i za pranje veša, punjenje frižidera, pranje sudova, usisavanja…. Sve što ste ikada od svakodnevnih kućnih poslova delili sa partnerom više nije tako. Da, znam da na intelektualnom nivou svi ovo razumeju ali u praksi će vam vrlo brzo zafaliti par ruku. Bilo da treba pozvati majstora, očistiti sneg ispred ulaza, prošetati psa, otrčati do apoteke dok dete ima temperaturu ili se setiti da treba platiti porez. Sve su to odgovornosti za koje ste se oslanjali na nekoga i sada toga više nema. Ako ste u zajednici živeli više od godinu dana bar jedna godina će vam trebati da se naviknete. Da prođu praznici koje ste zajedno proslavljali i sva četiri godišnja doba bar jednom.

Podelićete prijatelje. Obično ide po automatizmu sa prijateljima koje ste “uneli u brak” sa njima i izlazite a zajednički će pokušavati da sede na dve stolice neko vreme (osim ako je razvod bio dramatičan i  partneri su ostali na ratnoj nozi, tada se prijatelji odmah dele u tabore). Posle nekoliko meseci i prijatelji će se ipak više prikloniti jednom ili drugom od vas. Prosto, sve i da ste u dobrim odnosima sa bivšim supružnikom način na koji “idete dalje” neće biti identičan i zajednički prijatelji teško da će želeti da čuju kako ona ima novog momka a on pije antidepresive jer ne može da se oporavi ni posle godinu dana. I to je normalno, ako gledate iz pozicije prijatelja, ni vi ne bi želeli da se i jedan vama drag par raziđe i da treba da birate.  

Ostaćete bez tazbine. Koliko god da ste bili u dobrim odnosim sa familijom vašeg bivšeg supružnika (obično je bliskost veća ako je bilo dece) oni više nisu vaši. Čak i ako staju na vašu stranu (jer je situacija možda specifična) oni ipak  nisu vaši. Neko na koga ste se možda do skoro oslanjali jedno vreme neće to biti ili više uopšte. Meni je lično falio odnos sa braćom bivšeg supruga i sa njihovim porodicama jer imaju decu sličnog uzrasta koja su braća i sestre mom detetu. Prošle su godine dok naš odnos nije došao do toga da možemo da se vidimo a da ja nemam čuda osećaj jer moj bivši suprug nije tu i da mi nije čak ni neobično ako ga ne pomenemo.

Osećanje neuspeha ima veliki broj nas i razumem da oni koji se nisu razveli ne mogu nikako da to shvate. Nema potrebe da ih ubeđejujete- prosto ne razumeju. Od onoga “možda da sam još pokušao” do onog “da sam bolje birala ne bi sad bilo ovako” kako god okrenete možete sebe optužiti za neuspeh. Biti u braku znači ulagati mesecima i godinama u neki odnos. Kada se razvedete, koliko god da ste se trudili i koliko god da ste ostali u dobrim odnosima, vi više niste u braku. Znači ono ulaganje nije ispalo onako kako ste mislili, želeli, planirali. Logično je da imate osećanje neuspeha jer zaista životni projekat “brak” nije uspeo.

Preispitivaćete svoju odluku više puta. U zavisnosti od toga zbog čega ste se razišli, da li imate zajedničke dece, imovine, koliko dugo ste bili u braku, u kakvim ste odnosima sada…. Preispitivaćete se bar još jednom. To je normalno. Da li bi bračno savetovanje pomoglo? Da li sam prenaglio? Da li se nisam dovoljno trudila? Da li je trebalo da više slušam? Da li je trebalo da manje govorim? Da li je trebalo da više podržavam? Da odvajamo više vremena za nas? Da li smo dopustili da nam tuđe mišljenje bude važnije? Da li su se drugi previše mešali? I još desetine pitanja koja su vam prolazila kroz glavu u nekom periodu dok ste donosili odluku, kada je razvod gotov, u praznom krevetu ova pitanja se nekako sama od sebe vrate i proganjaju vas dok ne odgovorite ponovo na njih. U praznom krevetu ćete drugačije posmatrati i sebe i svoj život i bivšeg partnetra i to je normalno. S jedne strane znam da je traumatično vraćati se na sećanja kada ste prvi put o tome razmišljali ali sećanje na to kako vam je tada bilo i kako vam je tada izgledalo su jedini načini da se setite zbog čega ste doneli takvu odluku. S druge strane, možda ste se oboje promenili i možda zaista više ne postoje oni razlozi koji su vas doveli tu gde jeste. Imate pravo da se predomislite, imate pravo da oprostite i sebi i drugoj strani, da pokušate ponovo ili da poželite jedno drugome sretan put u dalje.

Ono što je važno da kada se odlučite na rastavu i razvod,da pratitie sebe, svoj tempo, dozvolite da odluka sazri, da sami odredite svoj put bez pritiska okoline. Da idete polako koliko vama treba. Ostanete sami koliko god vama treba ili ostanete rastavljeni a ne razvedeni koliko god vam treba da dođete do tog novog koraka. To je vaš život i niko drugi ne može da ga živi umesto vas niti da zna bolje od vas šta vam treba.