Psihoterapija u fotelji- Tatjana Atanasković

Knjige o vaspitavanju dece su veoma korisne. Za mlade roditelje pune pitanja (na koje ne umeju da odgovore njihovi roditelji jer su ih drugačije podizali), knjige o roditeljstvu su značajne poput nekada biblije. Ima ih raznih, podržavaju vaspitavanje bez podizanja glasa do tradicionalnih koje će vas ubeđivati da nema ništa loše u tome kako ste vi podizani... Istina je svakako negde između. Ideja "bez podizanja glasa" je praktično nemoguća. Ja ne poznajem ni jednu osobu koja je u stanju da provede dvadesetak godina bez toga da u afektu (koji je adekvatan situaciji) ne povisi ton. Jednačina je jednostavna- kada je nešto važno = to naglašavamo, ako je jako važno= jače naglašavamo = vičemo. Ako dete uhvati da čupa vrata od veš mašine i može da svojim ponašanjem u sledecih nekoliko sekundi napravi veliku štetu, to je momenat za vikanje "ne čupaj!". Nije to momenat da lakim korakom priđete detetu, čučnete kako bi bili na njegovoj visini, polako odvojite mekan

Nedavno me je jedna poznanica pitala, u želji da shvati kakvu radionicu držim, „šta je to taj asertivni trening? Kako misliš veštine komnunikacije, pa svi znamo da komuniciramo! Šta tu ima da se vežba?“. Asertivni trening se odnosi naravno na onu komunikaciju koja nam prvo padne na pamet- verbalnu. Reči koje koristimo, brzina i ton govora svakako odaju da li smo trenutno u komunikaciji agresivni (brzo govorimo, povišenim tonom, optužujemo sagovornika počinjući rečenice sa „ti uvek...“). Oni koji su pasivni govoriće tiho, polako, zamuckivaće, braniće se ili će pak ćutati. Osobe koje komuniciraju asertivno najčešće se opisuju kao „između agresiivnog i pasivnog“. Posebno zbunjujući stil komunikacije ume da bude pasivno-agresivan stil. U razgovori neće biti otvorenog sukobljavanja, ali će pasivno- agresivna osoba imati sarkastične ili ironične komentare, “prevrtati očima”, glasno uzdisati, optuživati druge za svoje probleme i neće preuzimati odgovornost za sv

Neretko nam na psihoterapiju dolaze mladi ljudi kojima je terapijski cilj da se osećaju srećno. S jedne strane, bombardovani smo različitim tekstovima u časopisima, filmovima, serijama, reklamama i internet sadržajima koji nam kao imperativ postavljaju osećanje sreće. S druge strane, generacija koju nazivamo milenijalci, pa i oni malo stariji, odrasli su liberalnije vaspitani uz parolu „ja želim da moje dete bude srećno!“. U takvom okruženju, nije neobično da sreća bude postavljena kao jedna od najvažnijih vrednosti u životu. Šta tu nije kako treba? Sreća je emocija, kao i trema, ljubomora ili ljubav. Svaka emocija koju osećamo ima neku funkciju- podstiče nas da napravimo promenu ili oko sebe ili unutar sebe. Tako ako smo nezadovoljni što naš partner ne želi da počne zajednički život, možemo to da prihvatimo (promena unutar sebe) ili da, ako on ne želi da se promeni, odustanemo tog odnosa (promena u spoljašnjem svetu). Sreću osećamo kada dostignemo neki n

U današnje vreme, jako je važno da decu tretiramo kao "male ljude". Nije politički korektno da kažnjavamo decu, vičemo na njih i ne daj Bože udarimo ih po guzi. Sada se decom mora razgovarati i apsolutno se moraju poštovati njihova osećanja a o željama i da ne govorimo.  Zvuči fer i vrlo civilizacijski napredno, a sve u skladu sa Konvencijom o pravima deteta (koja je po mom mišljenju odlična i neophodno ju je poštovati). Da se vratim nekih petnaest godina unazad. U tom periodu, u našoj zemlji su konačno postale dostupne razne savremene knjige o vaspitavanju dece- koje su mladi roditelji poput mene čitali kao da će načiniti veliku životnu grešku i upropastiti svoje potomstvo ako iz više knjiga ne prouče kako se dete "stavlja u time-out". Za manje upućene (nadam se da vas ima) time-out je zapadna verzija "stajanja u ćošku" samo bez ćoška (to ponižava dete). Suština je ista- da se dete je ne zabavlja i da "razmisli o svojim postupcima" dok