Kako to misliš "asertivni trening"?

Nedavno me je jedna poznanica pitala, u želji da shvati kakvu radionicu držim,

„šta je to taj asertivni trening?

Kako misliš veštine komnunikacije, pa svi znamo da komuniciramo!

Šta tu ima da se vežba?“.

Asertivni trening se odnosi naravno na onu komunikaciju koja nam prvopadne na pamet- verbalnu.

Reči koje koristimo, brzina i ton govora svakako odaju da li smo trenutno u komunikaciji agresivni

(brzo govorimo, povišenim tonom, optužujemo sagovornika počinjući rečenice sa „ti uvek...“).

Oni koji su pasivni govoriće tiho, polako, zamuckivaće, braniće se ili će pak ćutati.

Osobe koje komuniciraju asertivno najčešće se opisuju kao „između agresiivnog i pasivnog“.

Posebno zbunjujući stil komunikacije ume da bude pasivno-agresivan stil. U razgovori neće biti

otvorenog sukobljavanja, ali će pasivno- agresivna osoba imati sarkastične ili ironične komentare,

“prevrtati očima”, glasno uzdisati, optuživati druge za svoje probleme i neće preuzimati

odgovornost za svoje postupke.To nam govori dosta o tome kako ta komunikacija deluje spolja.

S druge strane, komuniciramo ne samo rečima nego i svojim telom. Neverbalna komunakcija je

način na koji sedimo, pogled, osmeh, mimika našeg lica, garderoba koju smo obukli, pokreti ruku,

nogu....

Sve to čini komunikaciju, jer ne tako davno, ljudi nisu koristili govor pa se naše sporazumevanje

ograničavalo na neverbalnu komunikaciju i dan danas oko 70% naše komunikacije se odvija na

neverbalnom nivou. Kada vidite direktora koji je nagnut nad radnikom koji sedi, sa rukama na kukovima i

namrštenih je obrva, ne treba vam da čujete šta govori, već prepoznajete da je ljut i znate da je takvo

ponašanje agresivno.Tokom asertivnog treninga, vežbamo da razlučimo kako se to mi najčešće

ponašamo, a kako ljudi u našem okruženju, sa kojima imamo problem u odnosu. Ne možemo menjati

druge, ali možemo sebe, a najbrže ćemo doći do promene ako krenemo od ponašanja. Različite vežbe

na samom treningu pomažu da  naučite u sigurnom okruženju, kako da reagujete adekvatno u nekoj

situaciji koja vam izaziva veliku neprijatnost. Konflikt sa prijateljem koji se ponavlja, nesporazumi sa

kolegom na poslu, gde u glavnom „izvučete deblji kraj“ i radite deo posla koji nije vaš, nezadovoljsto u

partnerskom odnosu po pitanju postavljanja granica članovima primarne porodice su samo neke od

sitacija koje komlikuju odnose. Sve su to situacije koje nas mogu na dnevnom nivou frustrirati i uticati

na opšte zadovoljstvo u životu. Nekada je roll play vežba najbolji način da sagledate iz trećeg lica kako

neki nesporazum izgleda a nekada samo prisustvo drugih članova na grupi može biti lekovito jer ćete

čuti nečije viđenje iz drugog ugla.

Koren ne asertivnog ponašanja svakako je dublji. Bez obzira što se vežbanjem uče različite tehnike,

potrebno je pogledati i šta je do takvog ponašanja dovelo. U praksi se pokazuje da češće žene imaju

problem sa asertvnošću u smislu da su pasivnije. Ovakva situacija je u mnogome kulturološki uslovljena

jer je devojčicama u detinjstvu bilo zabranjeno da viču, da se tuku ili na bilo koji agresivan način rešavaju

problem u kome se nalaze. S toga su naučile da budu pasivne, ne retko pasivno agresivne ali ni jedan

ni drugi način na duže staze ne donosi željene rezultate.

Evolucijski žene su bile više usmerene jedne na druge i na podizanje potomstva pa su tako bile

prinuđene da razviju različite mehaizme da bi bolje sarađivale. Dečaci su s druge strane imali dozvolu

da budu agresivniji. Takođe su muškarci morali da budu kroz istoriju agresivniji, kao bi štitili svoju

teritoriju, lovili, branili se od životinja…. Na treningu asertivnosti u praksi je manje muškaraca

(što ne znači da je većina muškaraca asertivna ili agresivna, već da njihovo nezadovoljstvo nije u

toliko meri kao kod žena da bi zatražili stručnu konsultaciju).

Zbog manjka informacija (zato što su mala) deca donose različite pogrešne zaključke o svetu oko sebe,

o drugim ljudima pa i o sebi. S obzirom da od roditelja zavisi njihovo preživljavanje, lako donose

zaključak i nakon jedne kritike da oni nisu OK a da su roditelji OK. U koliko dete donese zaključak da

ono nije OK a ljudi oko njega jesu i ne koriguje ga u nekom trenutku tokom odrastanja i sazrevanja,

u odraslom dobu, imaće različite poteškoće u interpersonalnim odnosima. Od toga da neće umeti da

se snađe kada se u pošti neko „ubacuje“ u red ispred njega/nje do toga da u međuljudskim odnosima

neće umeti jasno da iskaže svoje želje pa će one ostati nezadovoljene. Da bi smo iskazali svoje potrebe

i želje, potrebno je da poradimo koliko na tehnikama izražavanja, toliko i na samom doživljaju sebe.

Na asertivnom treningu osim što se „trenira“

da na drugačiji način izražavate svoje potrebe i želje, radi  se na tome da drugačije sagledate sebe

kako bi bili zadovoljnji sobom.         

Photo by: priscilla-du-preez/ unsplash.com