Sreća na psihoterapiji

Neretko nam na psihoterapiju dolaze mladi ljudi kojima je terapijski cilj da se osećaju

srećno. S jedne strane, bombardovani smo različitim tekstovima u časopisima, filmovima,

serijama, reklamama i internet sadržajima koji nam kao imperativ postavljaju osećanje

sreće. S druge strane, generacija koju nazivamo milenijalci, pa i oni malo stariji, odrasli

su liberalnije vaspitani uz parolu „ja želim da moje dete bude srećno!“. U takvom

okruženju, nije neobično da sreća bude postavljena kao jedna od najvažnijih vrednosti u

životu. Šta tu nije kako treba?

Sreća je emocija, kao i trema, ljubomora ili ljubav. Svaka emocija koju osećamo ima neku

funkciju- podstiče nas da napravimo promenu ili oko sebe ili unutar sebe. Tako ako smo

nezadovoljni što naš partner ne želi da počne zajednički život, možemo to da prihvatimo

(promena unutar sebe) ili da, ako on ne želi da se promeni, odustanemo tog odnosa

(promena u spoljašnjem svetu). Sreću osećamo kada dostignemo neki nama važan cilj-

na primer položimo poslednji ispit, otplatimo kredit, postanemo roditelji, dobijemo posao

koji smo dugo želeli, dositignemo željenu kilažu oko čega smo se mesecima trudili. Osećanje

sreće je nagrada za neki nama jako značajan uspeh. Kako vreme prolazi i navikavamo se na

to da smo cilj postigli i nivo sreće opada- ne možemo biti srećni što smo završili fakultet od

24. godine do kraja života.

Slično ali po intenzitetu slabije osećanje je osećanje zadovoljstva. Zadovoljni smo kada

završimo veliko spremanje stana, kada odemo na godišnji odmor, kada dete počne da spava

čitavu noć, kada počnemo da živimo sa novim partnerom i slično. Razlika između ova dva

osećanja je da zadovoljstvo osećamo kada nam se ispuni neka značajna želja a sreću kada

se ispuni najznačajnija želja. Svakako osećanje sreće, zato što je tako intenzivno, prijatnije je

od osećanja zadovoljstva i nije neobično da želimo da ga osećamo češće.  

Ako posmatramo ono što nam se prezentuje, deluje da sreća nije nikada bila dostupnija i

kako je opšte prisutna, samo treba pružiti ruku (ili ponavljati neke afirmacije) i bićete srećni i

normalni kao sav ostali svet. Hiljade članaka će vas „poučiti“ „kako da budete stalno srećni“ ili

„kako da podignete nivo homona sreće“ ili „koja hrana će vas učiniti srećnim“. Oni koji se ne

osećaju srećno, imaju doživljaj da sa njima nešto nije u redu, jer kako to da svi prijatelji na

društvenim mrežama deluju kao da se već treću godinu za redom provode najbolje u životu,

a vama nije tako sjajno. Jedan od načina kojim ljudi pribegavaju da bi se osetili prijatno i da to

osećanje liči na sreću je korišćenje alkohola, droga,hrane i veća kupovina (ono što se popularno

zove shoping). Pozitivne poruke i “lajkovi” koje dobijamo na društvenim mrežama imaju isti -

instant efekat.Na taj način naš mozak podiže nivo dopamina i mi se osećamo kao kada smo

postigli neki važan cilj. Zapravo smo prevarili mozak.

Način na koji smo kao deca bili disciplinovani (kažnjavani i nagrađivani za svoje postupke)

takođe utiče na to da mladi ljudi i deca danas, sve više teže ka sreći na pogrešan način.

U koliko dete nije kažnjavano za neadekvatno ponašanje i nagrađivano kada se suzdrži od

istog, neće u odraslom dobu umeti sebe adekvatno da kazni (motiviše  sebe da radi kada mu

se ne radi) niti će umeti sebe adekvatno da nagradi (nije uspeh „čitave nedelje nisam zakasnio

na posao“). Svaka kazna ima funkciju da „natera“ osobu na drugačije ponašanje- što je svakako

neprijatno. A ako smo odrasli uz krilaticu „važno je da moje dete bude srećno“ zbog čega bi

tolerisali neprijatnost? Već smo rekli da postoje načini da „prevarimo  svoj mozak“ i osećamo se

dobro. Ovakav izbor može lako da odvede u različite oblike zavisnosti, na primer osoba počinje

da uzima alkohol zato što se uz pomoć njega oseća bolje. Međutim, u stvarnom svetu oko nas,

da bi postigli bilo kakav cilj neophodno je da se nečega odreknemo, da uložimo izvestan fizčki,

emotivni, intelektualni napor i da taj ulog vremenski traje- jer sreća je nagrada za rad koji smo

uložili. Tek tada, ima smisla da očekujemo da se osećamo zadovoljno ili srećno, jer smo svojim

ponašanjem, učinili da naš život bude najbliže onome što smo želeli.

Pre nego što krenemo u realizaciju planova koji će dovesti do cilja i do željenog osećanja

zadovoljstva, potrebno je da imamo definisane ciljeve. To je jedna od tema kojojm se bavimo

na psihoterapiji sa klijentima. Usklađivanje želja i ciljeva sa mogućnostima, pravljenje plana i

koraka za postizanje cilja i koje su to promene koje treba napraviti da bi bili uspešni.

Zadovoljstvo životom koje nastaje kao produkt našeg angažovanja je trajnije i sveobuhvatnije

nego instant zadovoljstva, čini naš život smislenijim. I kada se susrećemo sa teškim periodima

u životu, veliko olakšanje nam donosi  to što već imamo u iskustvu da smo svojim trudom i

radom već jednom mogli sebi da „popravimo život“.   

Photo by: mark-adriane/ unsplash.com