Najčešća pitanja i predrasude o psihoterapiji

Psihoterapija i savetovanje pored toga što su sve popularniji i sve prisutniji i dalje sa sobom nose mnogo predrasuda. Kako bi sa manjim strahom ušli u terapijski proces ili se odlučili za njega ovde ću pisati o nekoliko najčešćih predrasuda koje ljudi imaju o psihoterapiji:

“Psihoterapeut će vam dati lekove.”

– Ne, psihoterapeuti nisu psihijatri (iako ima psihijatara koji su psihoterapeuti). Psihijatri su lekari koji su završili osnovne studije a potom i specijalizaciju iz psihijatrije i obučeni su da lekovima leče osobe koje imaju medicinske probleme (bolesti). Najveći deo psihijatrijskog pregleda jeste razgovor (za razliku od pulmologa na primer) i to je ono što ljude često zbunjuje.

 

“Psihoterapeut će vam zadavati gomilu testova i pisati izveštaj o tome kakvi ste vi.”

- Testiranje obično zadaju psiholozi (s tim da psihoterapeuti takođe koriste neke upitnike). Psiholozi su završili osnovne ili master studije psihologije i u okviru studija upoznali su se sa mnogim psihoterapijskim školama ali nisu psihoterapeuti. Psiholozi često postaju psihoterapeuti ali ne uvek. Neki od njih rade u ljudskim resirsima, neki u školama ili vrtićima, neki se bave istraživanjima… Da bi psiholog postao psihoterapeut, kao i psihijatar i svi drugi mora završiti četiri ili više godina edukacije iz nekog psihoterapijskog modaliteta.

„Na psihoterapiju idu oni koji nemaju sa kim da razgovaraiju.“

- Prijatelji nisu isto što i terapeuti i mada odnos deluje kao prijateljski zapravo terapeut je tu zbog vas a u odnosu sa prijeteljem, vi ste tu za njega i on za vas. Psihoterapeut vam postavlja drugačija pitanja, vodi vas kroz proces, dogovara se sa vama oko rada, objašnjava zašto vas nešto pita, daje domaće zadatke i planira rad sa vama i izvan seanse. Terapeut nije neko sa kime se vidite da bi ćaskali o novostima, zajedničkim prijateljima ili socio- ekonomskoj situaciji (mada ćaskanje povremeno sa razlogom može biti deo terapije) već o vama, odnosu sa drugim ljudima i čak i kada samo pričate o nekoj osobi iz okruženja terapeut od toga sklapa sliku o vama.

„Psihoterapija je nepijatna i osećaću se loše.“

-Kada odemo kod zubara da nam popravi zub tako da nas ne boli moguća su samo dva scenarija- ili je zub već „mrtav“ pa ništa ne osećate ili ćete dobiti anesteziju (koja zaboli i bogme često boli i sutra to mesto). I neke popravke ne bole. Slično je i sa psihoterapijom. Cilj je da popravite „ono što vas inače boli“. Nekada je proces neprijatan, nekada se ispostavi da „karijes“ samo izgleda veliki ali da zapavo popravak nije bolan, nekada je potrebno potpuno ukloniti „zub“ ali jedan od glavnih zadataka terapeuta u tom procesu je da vam pomogne da vam bude dovoljno ugodno da ne skočite iz fotelje i pobegnete glavnom bez obzira na pola seanse nikad se na vraćajući. Terapeut će poštovati vaš tempo i u svakom trenutku možete da kažete da vam je proces previše intenzivan ili bolan da bi nastavili. Psihoterapija nije mučenje.

„Psihoterapija je samo razgovor.“

- OK, ko je bio na psihoterapiji zna da nije tako. Svaki put mi je simatično kada počinjem rad sa nekim ko do sada nije dolazio na terapiju kako se njemu ili njoj zacakle oči kada uz vođstvo dođe do nekog uvida. „Vau, nisam to nikad do sada tako posmatrla!“ ili „Hej, pa niko me do sada to nije pitao, to je prava stvar!“. Psihoterapija nije aktivno slušanje i klimanje glavom i čak i kada vas terapeut pusti da slobodno pričate to ima svoju svrhu i terapeut u glavi ima neki tok misli koji prati vašu priču. Proces koji se dešava u glavi terapeuta je naučen sistem praćenja vaše verbalne i neverbalne komunikacije, reči koje koristite i čak i ako vi to ne vidite, svaka seansa ima svoj tok i ako bi bilo potrebno da supervizoru objasni šta se dešavalo na toj seansi , termini koje bi terapeut koristio bili bi vam poznati kao da čitate neki kod za programiranje.

„Psihoterapija nema kraja.“

-Ova predrasuda potiče od toga što je prva psihoterapijska škola- psihoanaliza, zaista dugo trajala. Od polovine XX vek ipak nastalo je puno psihoterapijskih modaliteta i većina ipak nema za cilj takav tretman kao psihoanaliza. Na terapiju ljudi dolaze kada imaju neki problem i na početku rada dogovaraju se sa terapeutom o tome šta je to na čemu žele da rade, koliko često će se viđati, koliko dugo mogu da dolaze i sa povremenim izlasima iz okvira dogovorenog zbog neke aktuelne situacije, viđanje traje dok ne rešite problem. Za neke je dovoljno nekoliko seansi, za nekog su potrebni meseci, za nekog godine. To manje ima veze sa terapeutom. Najviše ima veze sa time koliko je neko motivisan da reši problem i koliko je problem složen. Nekada nam klijenti dođu na terapiju sa velikom željom da reše problem- ali ako može terapeut da uradi nešto i da „stvari u životu postnu ok“. Na žalost (ili na sreću) terapeuti nemaju magični štapić, znate onaj vic koliko je terapeuta potrebno da promeni sijalicu? -„Ni jedan sijalica treba želi sama da se promeni“. I zaista vaša motivacija i angažovanje + rad terapeuta dovode do cilja koje mi zovemo „željeno stanje“.

„Psihoterapija je skupa.“

-Složiću se sa vama da odlazak kod terapeuta nije jeftin poput odlaska na piće ili kod fizera na feniranje. Ono što ljudi obično ne uzimaju u obzir je da je terapeut morao da završi fakultet i minimum četiri godine edukacije (za koju ne postoji mesto „na budžetu“), sate ličnog rada (plaćene), sate supervizije (u koje je isto tako finansijski ulagao) i da i danas koliko god da je godina prošlo i dalje mora da ulaže u edukacije, supervizije i lični rad..... Psihoterapeut mora da uloži mnogo u sebe kako bi bio dovoljno dobar sebi i klijentima i to košta. Jedna psihoterapijska seansa ne znači da ste iznjamili 50 minuta sedenja u toj prostoriji sa psihoterapeutom, znači da vam je tih 50 minuta na raspolaganju treapeut sa svim njegovim znanjima i iskustvima i kao što letovanje nema istu cenu u studio apartmanu i all inclusive hotelu (iako imaju pogled na isto more) tako ni rad sa različitim terapeutima nema istu cenu.

“Šta je psihoterapeut po struci?”

-Među psihoterapeutima ima psihijatara ali i drugih lekara, psihologa, pedagoga, defektologa, socijalnih radnika i sociologa. Zajedničko im je da su svi iz humanističkih struka i da su u koliko nemaju dovoljno znanja sa osnovnih studija završili razliku ispita koji imaju veze sa psihologijom.

“Šta su to psihoterapijski modaliteti, zar nije to sve isto?”

– Kao što postoje različite gimnazije ( a opet se sve zovu gimanzijama) tako postoje i različite psihoterapijske škole (modaliteti). Većina je nastala u drugoj polovini XX veka i dan danas se nadograđuju. U zavisnosi od toga koju školu je neki terapeut završio njegov pristup će biti malo drugačiji. Ovde je važno napomenuti da nije svaki pristup za svakog klijenta kao i što nije svaka škola za svakog terapeuta. U odnosu na lične preferencije svaki terapeut je birao onu školu u kojoj se najbolje oseća i za koju misli da mu najbolje “leži”.

“Moja drugarica ide kod psihoterapeuta ali meni se uopšte ne sviđa taj terapeut kako ga opisuje.”

– Nije svaki terapeut za svakog klijenta odgovarajući. Kao što biramo ljude sa kojima se družimo sasvim je ok da i terapeuta biramo tako da nam odgovara. Šta više, u koliko nam se terapeut ne dopada bolje da to sa njim iskomunicirate nego da nevoljno ili sa otporom dolazite na terapiju. Nekada i sam terapeut proceni da rad sa nekim klijentom prevazilazi njegovo znanje ili izlazi iz okvira njegovog rada i to će svakako podeliti sa klijentom kako bi zajedno rešili da li će nastaviti saradnju. Čak i ako ste imali iskustva sa psihoterapijom i bili jako nezadovoljni veća je verovatnoća da to nije bio pravi terapeut za vas nego da sama terapija nije za vas.

„Na psihoterapiji se priča puno o detinjstvu.“

-Većina savremenih psihoterapijskih škola bavi se rešavanjem problema sada i ovde. To znači da ćete se „vraćati u prošlost“ samo ako je direktno povezano sa nekim vašim reakcijama danas.  Priča o vašem detinjstvu terapeutima daje informacije o vama koje vi kao takve ne izdvajate i koliko god vam se činilo da je bezveze pričati o tome ili da gubite vreme, vaše emotivno stanje dok pričate o tome govori terapeutu mnogo više nego što mislite. Naravno u koliko iz bilo kog razloga ne želite da razgovarte na neku temu slobodno recite.

„Dovoljno je da dođem na psihoterapiju, terapeut će znati šta mi je“

    -Terapeuti ne čitaju misli. Koliko god da imaju iskustva u komunikaciji sa drugim ljudima ne mogu da znaju šta vi mislite ili osećate. Psihoterapija nije isto kao i odlazak kod lekara gde ćete pasivno slušati šta lekar kaže, terapija je i odnos gde se poverenje ogleda u tome da ste i koliko ste otvoreni prema terapeutu. Ono što ne kažete o sebi takođe govori o vama (da li je to nešto što vam je neprijatno da podelite, bolno da izgovrite, nemate još uvek poverenja u terapeuta ili ne pridajete tome značaj iako je direktno vezano za vaš problem zbog kojeg ste tu) ne u negativnom smislu. Terapeut nije vaš sudija, on je tu zbog vas, da vas podrži, pomogne, navija za vas, da vas ohrabri i na kraju da se pozdravi sa vama kada dođe vreme i kada dođete do toga da ste sami sebi dovoljna podrška.

Photo by: unaplash.com