"Vreme za sebe"

Ovo je postala tako popularna floskula da mi se često od nje diže kosa na glavi. Razlog zbog čega prvenstveno negativno reagujem na nju je što se sve više upotrebaljava u različitim časopisima, knjigama za samopomć i popularnoj psihologiji. Kao terapeut trebalo bi da podržim ovakvu ideju, ne samo zato što ona usmerava ljude da se više bave sobom već i zbog toga što je to nešto na čega (drugačijim metodama) upućujem svoje klijente. U čemu je onda štos?

Kako smo zakoračili u XXI vek postao je imperative da se sve više “ulaže u sebe”, na različite načine, od spoljašnjeg izgleda (oblačenja, frizure, šminke, noktiju do filera, botoksa i ostalih veštačkih “upgrade-ovanja”), preko stila života, ishrane, novih tehnologija,  povezivanja sa značajnim ljudima pa sve do čitanja i edukacija. Kao ideja ne zvuči loše, imamo mogućnosti da napredujemo tokom čitavog života što je za ljudska bića odlična stvar. Ono što je u našoj zemlji problematično nije dostupnost svih ovih ulaganja (mada nemamo svi jednake mogućnosti, niti smo ikada imali tako da tu nema velike razlike) već vrednosni sistem koji podržava ovaj ili onaj način “poboljšavanja sebe”. Nije isto kada se osećate dobro jer ste promenili boju kose treći put za dva meseca i jer ste dobili diplomu koja će uticati vašu platu.

Na psihoterapiju ne dolaze oni koji se previše bave sobom (znam da postoji i ta predrasuda), dolaze ljudi koji žele da uz našu pomoć reše neki problem ili simptom. Kada hoćemo da “uklonimo” neki siptom u psihoterapiji ne “napadamo” njega direktno već tražimo uzrok. Ako klijent ima problem sa paničnim napadima svakako ćemo mu/joj dati alatke koje pomažu u situaciji kada se napad javi ali paralelno tražimo i tretiramo sam uzrok. U osnovi paničnih napada, anksioznosti, zastoja vrlo često stoji nezadovoljstvo načinom života. To je osetljiva tema, ne možete nekoga videte drugi put u životu i reći “znaš, mislim da si ti nezadovoljan svojim brakom, poslom i društvenim životom  i to je razlog što imaš problem sa spavanjem”. Niti mi terapeuti tako direktivno razgovaramo niti klijent može da ima ikakvu korist od takve izjave. Zadatak terapeuta ali i klijenta je otkriju na koji način klijent može prvo manjim a potom i većim koracima da popravi svoj stil života tako da ne pravi hiruške rezove. Šta je to što savetujem klijentima da uključe u svoje dnevne rutine (ili bar pokušaju da uključe)?

·        Vežbe relaksacije (opuštanje, meditacija, mindfulness tehnike)- bilo koja tehnika koja će ih zaustaviti na 5 do 10 minuta dnevno kako bi bili više u kontaktu sa sobom.

·        Vežbe disanja

·    Pisanje dnevnika ili vođenje evidencije o tome kako se osećaju (vrlo često imamo toliko dešavanja u toku dana da se ni ne setimo nekog neprijatnog događaja koji se desio ujutru pa ni ne znamo da je to bio okidač za naše večernje raspoloženje)

·   Vođenje evidencije svojih aktivnosti- važno je da znamo na dnevnom, nedeljnm i mesečnom nivou koliko zapravo vremena provedemo u radu. Sama evidencija za neke klijente bila je dovoljna da shvate uzrok svog problema (oni koji rade preko 50 sati lako vide na dnevnom kalendaru koliko sati im je ostalo “slobodno” kada obeleže sate rada i sna)

·        Šetnju- makar 15 minuta dnevno kako bi presabrali svoje misli i bili u boljem kontaktu sa sobom ili sedenje u prirodi/ parku petnestak minuta

·        Crtanje/ bojenje ili bilo kakav kreativan rad

·        Čitanje određene literature

·        Slušanje muzike ili pravljenje plej lista (sa akcentom na to šta se njima dopada)

·        Plesanje ili fizičke vežbe

·        Ćutanje

Ono što razlikuje “domaće zadatke” koje dobijete od psihoterapeuta od saveta koji pročitate u knjizi je što će terapeut proceniti koliko vremena vam je minimalno dovoljno da se posvetite nekoj aktivnosti. Koja aktivnost bi za vas bila najkorisnija i na koji način da je uključite u svoj raspored. Objasniće vam zbog čega je to korisno za vas ili još češće tokom ispitivanja navika ćete zajedno doći do istog zaključka (što znači da ćete razmišljati o svoj životu iz druge perspektive). Naučiće vas da balansirate svojim aktivnostima bez osećanja krivice jer radite svoj posao, bavite se porodicom, kućom, hobijem…Na kraju, ono što u časopisu nećete pročitati je da vam možda nedostaje neki apekt života (druženje, drugačiji posao, vreme sa decom…) koji ste zapostavili a koji uz podršku terapeuta možete da aktivirate.

Zato pažljivo sa opštim savetima. Kao što svaki lekar leči drugačije svakog pacijenta tako i za različite živone probleme postoje individualna rešenja, terapeut će vam pomoći da se svojim tempom vratite na svoj put.