Moj Ubuntu psihoterapijski put

Na prvoj godini fakulteta odlučila sam da ću čim mi studije dozvole upisati edukaciju iz nekog psihoterapijskog modaliteta i postati i psihoterapeut. Na drugoj godini fakulteta odlučila sam ću postati mama i da hoću da radim u nekom savetovalištu u jednom trenutku svoje karijere. Tada su te dve odluke delovale dijametralno suprotne, ali su me dovele ovde gde sam sada.

Uz sve ambiciozne planove moj put nije išao tim tempom kojim sam se nadala. Fakultet sam završila sa malim produženjem i odmah počela da radim, za mene posao iz snova (to mislim i posle više od deset godina rada). Bez obzira što sam ispunila uslov za savetnika Transakcione analize još pre osam godina, kao terapeut sam stajala u mestu (po svojim standardima,mada realno baš i nije bilo tako). O ispunjenju želje da radim u savetovalištu mogla sam samo da fantaziram jer iako mi moj prepodnevni posao podrazumeva timski rad, pomaganje ljudima, bliske ljudske odnose kakve sam želela to je drugačija vrsta posla i deo mene se povremeno pitao „šta bi bilo...“.

Pre ravno četiri godine moje roditeljske obaveze počele su da se menjaju. Malo slobonog vremena bilo je sasvim dovoljno da počnem ponovo da razmišljam više o psihoterapiji. Procenila sam da ću u narednih godinu dana moći da krenem sa ostvarenjem i te želje. Nekoliko sati nedeljno mogla sam da odvojim osim što nisam znala kako. Znala sam da mi treba sređen prostor koji mogu da koristim, kolege koje mogla da pitam sve što me zanima i da prodiskutujem o svakoj dilemi, supervizije, radni materijali, knjige koje nemam (a mogu mi zatrebati), nekog ko će me pogurati i nekog ko će povući kočnicu umesto mene ako vidi da srljam, prilika da još učim i razvijam se na različite strane i podrška prijatelja ako moj privatni život zaškripi (jer se i nama to dešava). Zvučalo je nemoguće, u Novom Sadu tako nešto nije postojalo a da sam ja znala ili da mi je bilo dostupno.

Nekoliko meseci pošto sam u svojoj glavi jasno postavila šta je to što mi treba kolega sa psihoterapijske edukacije otvorio je Ubuntu centar i objavio poziv za volontere. Nisam se javila. Iskreno, nekada stvari zvuče tako dobro sklopljeno da sam sumnjala da sam nešto u svemu previdela. Odlučila sam da čekam sledeći konkurs. Pošto je obim posla u Ubuntu centru brzo rastao, novi konkurs je izašao a da nije prošlo još ni devet meseci od moje odluke „sad želim ovim malo više da se bavim“. Ne verujem u signale ali to je bio brod u koji sam želela da uskočim- i nisam se pokajala.

                Za malo više od tri godine koliko sam u Ubuntu centru mnogo toga se promenilo. Centar je postao veći, aktivnosti su se proširile i ponosna sam što sam sve vreme deo toga. Volontera je dvostruko više nego kada sam ja došla i to je moj krug kolega/prijatelja koji su tu za mene i ja za njih. Bilo je zahtevnih perioda na svim životnim aspektima ali sam imala na koga da se oslonim. Naučila sam stvari za koje nisam ni znala da će mi trebati (jer nisu usko vezane za psihoterapiju) niti da ću moći tako nešto da savladam. Osmelila sam se na poteze za koje sam mislila da nikada neću imati hrabrosti (da, znam da je besmisleno reći nikad).

                Naravno da moja slika od pre šesnaset godina o radu u savetovalištu nije identična radu u Ubuntu centru, ne samo da je to bila fantazija studentkinje već je i bila i fantazija koja nije bila potkrepljena dovoljnim životnim iskustvom. Stvarna „slika“ je u 5D-u sa svim efektima, pijenjem kafe, danima kada neko od nas ima migrenu, pijenjem kafe, selidbom, pijenjem kafe, plaćanjem računa, pijenjem kafe, odgovaranjem na mailove, pijenjem kafe, klijentima koji su zaboravili da dođu, pijenjem kafe, javljanjem na telefon, pijenjem kafe, pokvarenim štampačem, pijenjem kafe.... jer i mi psihoterapeuti smo ljudi.

Photo by:unsplash.com