Koliko traje tuga

U poslednje vreme sam se kao terapeut najviše susrela sa tugovanjem nakon smrti bliske osobe.  Okolina je u skladu sa našim mentalitetom posle nekoliko nedelja mojim klijentima upućivala poruke poput “trgni se sad”, “prošlo je puno vremena”, “ajde molim te pre šest meseci je umro”, “bilo joj je vreme, zašto si sad tužan” , “nije se mučio, zar ti to nije dovoljno” , “nemoj sad da plačeš,neko će te videti”….. Iz najbolje namere (a put do pakla je popločan dobrim namerama), klijenti su dobijali poruke zbog kojih ne da se nisu osećali bolje već su se dodatno osećali loše jer im je rečeno da njihova osećanja nisu ok.

Sva osećanja su OK.  Čak i kada drugima deluje da ste oko nečeg previše tužni/ srećni/ zabrinuti/ ljuti… Vaša osećanja su proizvod vaših vrednosti i vašeg doživljaja stvarnosti a i jedno i drugo je vrlo individualno. Šta to u praksi znači? U koliko izgubimo nekog člana porodice, nismo svi bili jednako bliski sa njim. U odnosu na to koliko nam je ta osoba značila, kako smo se osećali u njenom prisustvu, kako se ophodila prema nama, koliko nam je bila važan stub podrške i na kraju koliko je odnos bio stabilan- biće nam lakše ili teže. Teže je onima koji su više bili vezani pa čak i dvoje dece različito doživljava gubitak roditelja. Ono što zvuči paradoksalno je da ako smo sa nekim imali konfliktan odnos, teže će nam pasti gubitak te osobe nego da smo imali harmoničan odnos. Kada sa nekim često ulazimo u rasprave, ne slažemo se ne nalazimo zajednički jezik, gubitak te osobe znači da više nemamo prilike da išta popravimo. Svi neraščišćeni računi koje smo imali će ostati takvi. Svi povišeni tonovi, neadekvatne kritike ili ružne reči su ostale i više ništa ne možemo da uradimo da ih popravimo. Osobe koje tuguju umeju da se preopterete osećanjem krivice sa kojim ne znaju šta da rade. Na terpiji zajednički možemo da radimo na opraštanju kako bi proces bio završen.

 Oni koji su imali dobre odnose se nekad osećaju kao da su izgubili tlo pod nogama. Ako nema ko da ih “dočeka kada padnu” odnosno ako imaju utisak da osim onoga koga su izgubili ne mogu da se oslone na nekog drugog onda taj gubitak oslonca može da budu dugotrajan jer ako imate doživljaj da vam niko neće pomoći da ustanete- nećete zapravo ni pasti. To stoičko “držanje” nakon gubitka ima cenu o kojoj vas niko neće obavestiti a to je produženo tugovanje. Osećanje tuge kod nas “poziva” druge iz okruženja da nam pomognu u tom procesu i da budu tu za nas. Nekada drugi ne umeju dobro da se nose sa našom tugom ali u koliko nam je pomoć potrebna ima smisla tražiti je. Nije nam strano na terapiji da klijent koji je u procesu produženog tugovanja o tome ne razgovara sa svojim ukućanima i na taj način (zato što smatra da ne mogu da mu pomognu ili zato što želi da ih poštedi/ne opterećuje…) sebe lišava važnog resursa u životu.

Tuga nam služi (osim da nas drugi uteše) da se emotivno razvežemo od nečega što nam je bilo jako važno- bilo da smo izgubili osobu, posao ili se preselili u drugi grad pa smo izgubili “stari život”. Dok u našoj glavi ostavimo u prošlosti ono što više nemamo (što ne znači da treba da zaboravimo) treba i da prihvatimo drugačiju stvarnost. Kada se preselite u drugi grad treba vam vreme i energija da naučite da se snalazite u novom stanu “i po mraku”, da naučite osnovne informacije o novom mestu bez kojih ne možete (prevoz, kupovina, banka, pošta…). Navikavaćete se na nove zvuke, na nove slike, drugačiji miris kada otvorite prozor. Isto tako se navikavamo na bilo koji drugi gubitak- mnoge stvari se promene u našem okruženju i mi mentalno drugačije doživaljavamo okruženje jer i jesmo u drugom okruženju (bilo da je drugi grad ili svet bez nekog ko nam je značio). Taj proces “navikavanja” traje iako je individualan i psiholozi i naša kultura govore o šest nedelja/ četrdeset dana nakon kojih se posle smrti bliske osobe skida crnina. Nekom treba više vremena.

Na terapiji se bavimo ne samo podrškom i opraštanjem nego i razlozima zbog čega tugovanje nije završeno. Koji god da je razlog, produženo tugovanje može dovesti do depresije ako predugo traje zato potražite pomoć kada vam treba i od okoline i na psihoterapiji.