Psihoterapija u fotelji- Tatjana Atanasković

  Nije svaki terapeut za svakog klijenta Sasvim je ok da ti se neki terapeut ne dopadane, ne leži ti, niste "kliknuli", nemaš utisak da možeš imati poverenja u nju/njega… To je sve normalno, ne paše ti ni svaki frizer, ni svaki stomatolog, ni svaki trener….  Nekada se terapeut i klijent ne nađu odmah na istoj talasnoj dužini (što treba iskomunicirati) a nekad ćete se razići i možeš dobiti preporuku za nekog jednako kvalitetnog ali drugačijeg terapeuta…. Nije svaka vrsta terapije za svakog klijenta Iako većina terapeuta sa kojima radim voli eklektički pristup i ne drži se strogo samo svoje terapijske škole, neki pravci su dijametralno različiti od drugih i ako se nađeš u situaciji da ti na je na primer REBT škola previše "suvoparna" pitaj terapeuta šta je to što ili možete da promenite ili bi ti neki drugi način rada dao bolje rezultate… Nema ležanja na kauču Odtuda se i moja stranica zove Psihoterapija u fotelji. Čak i ako vidiš kauč u sobi za seansu on obično predv...

     Od svih tema na psihoterapijskim seansama klijenti se najviše iznenade kada počnemo da pričamo o emocionalnoj pismenosti. Zapravo, pričamo osećanjima/ emocijama i o tome koliko dobro prepoznaju šta osećaju i zašto to osećaju. Da li umeju da prepoznaju tuđa osećanja? Koja umeju a koja ne? Da li imaju doživljaj da emocije njih kontrolišu i da “donose odluke srcem a ne glavom”?       Uvreženo je mišljenje da odluke donosimo i procenjujemo situaciju ili srcem ili glavom. Tako biramo fakultet, tako se devojke udaju, biramo posao, kupujemo stan, prekidamo prijateljstva… Još kao mali smo slušali odrasle da o tome pričaju i gledali crtaće u kojima su likovi “slušali svoje srce”. Kako onda nastaju problemi?      Pre nego što uskočimo u diskusiju da li se mozak i srce međusobom “isključuju”, hajde da vidimo koji je problem sa tim emocijama. Bez obzira na to što smo stotinu puta čuli onu “slušaj svoje srce” mnogi od nas ne umeju zapravo...

Nedavno sam počela da dajem klijentima, za koje posumnjam da su hipersenzitivni, upitnik o hipersenzitivnosti. Do sada su se svi kojima sam dala pokazalo da jesu u toj kategoriji što je svakako više od 20% mojih klijenata.  Na superviziji sam saznala (što je i bilo logično ali eto, nije mi palo na pamet) da zapravo hipersenzitivne osobe češće i dolaze na psihoterapiju jer subjektivno imaju drugačiji doživljaj sveta i više poteškoća da se snađu i adaptiraju u njemu. Skloniji su anksoiznosti, preteranoj brizi, empatiji zbog koje prelaze svoje granice i stresu sa kojim ne znaju šta će a svi im govore da preteruju i da to nije ništa. I onda kada dođu do saznanja da je u pitanju nešto što je biološki dato i da protiv toga ne mogu ništa, to olakšanje je toliko lekovito da nas ponese nekoliko meseci u napred sa terapijskim procesom.  Kada znate šta vam je, ona ćete lako rešiti kako ćete dalje. Ne mogu reći da sam oduševljena hipersenzitivnošću. Kao neko ko je i sam takav, vrlo dobr...

Znači tu smo. Ostala si sama sa detetom ili decom, planski ili ne- sad si tu. Ne brini, nisi sama ni jedina. Neću ti pričati sada o tome koje su sve prednosti, svaka žena nađe svoje ali one su individualnije od poteškoća (znamo svi onaj citat s početka Ane Karenjine), poteškoća je na svakom koraku.  Ne pričam ovo samo teoretski kao psihoterapeut i socijalni radnik, pričam iz šesnaestogodišnjeg iskustva samohranog roteljstva. Još malo pa ću sebe potapšati po ramenu i reći “bravo, izvela si jedno biće na put”. Ako si   mislila da je tu kraj- treći čin tvog života tek tad počinje… Jedna od prvih stvari sa kojom teba da se pozdraviš u koliko do sada nisi je perfekcionizam. Ovo je važno zbog tvog mentalnog zdravlja. Ako budeš veći deo vremena ili čak samo jedan deo vremena frustrirana zato što stvari oko tebe nisu po tvojim strogim aršinima nećeš daleko stići. Samohrano roditeljstvo naspram roditeljstva kada ste u braku deluje da duže traje, izazovi deluju veći, zahteva više ener...

Među različitim nezadovoljstvima zbog kojih se klijenti javljaju na psihoterapiju, kilogrami su na visokom mestu. Uglavnom je u pitanju neki višak- tri, deset ili petnaest kilograma koje osoba želi da skine. Dijete tj izgladnjivanje ne radi dovoljno posao, vežbanje ide teško ako ste teški sami sebi i ako nemate naviku i na koju god stranu da pogledate deluje nemoguće. Kada smo na nekoj vrsti dijete (čak i kada se ne izgladnjujemo) to znači da smo na nekom posebnom režimu ishrane koji se razlikuje značajno od našeg. Da nije tako, neko bi samo izbacio slatkiše posle ručka (ne i nakon drugih obroka) i to onda baš i nije mnogo drugačiji režim. Navike u ishrani smo stekli u prvoj godini života i čak i ako smo je vremenom svesno promenili za svaku promenu navike potrebno je vreme.  Psiholozi se slažu da je oko 40 dana potrebno da se ustali neka nova navika. To je pod uslovom da ne treba da se rešimo neke stare jer tada se vreme produžava. Znači prvi korak – promena ishrane je proces du...

U moru tekstova koji svakog maja i juna izlaze po novinama i društvenim mrežama naišla sam na silne savete, komentare i roditelja i stručnjaka- retko da su bili i jedno i drugo. Ono što sam čitala svodilo se manje više na to da detetu uspeh u životu ne zavisi od toga da li će ići u gimnaziju ili ekonomsku ili medicinsku školu... Ako posmatramo gradivo koje će učiti apsolutno se slažem ali tu se i svo moje slaganje završava. Kod odabira srednje škole najmanje je važno gradivo koje dete uči. Ono o čemu niko ne piše a o čemu neki roditelji razmišljaju su dve velike teme- pritisak (uz moguće sagorevanje deteta tokom ili nakon srednje škole) i boravak 4 godine u društvu koje nije dobro za dete. Da krenem redom. Radim kao socijalni radnik pre podne, a posle podne sam psihoterapeut u jednom Novosadskom savetovalištu, radila sam mladim ljudi uzrasta od 15. do 19. godina ali i njihovim roditeljima. Sagorevanje još u srednjoj školi poznata nam je tema na psihoterapiji. Deca često ne ...